Nušić je pisao i drame razrešavajući sukobe – etikom, patetikom ili – rodoljubljem, a pišući komedije razrešavao je sukobe – smehom koji deluje brže i istinitije od svih etičkih principa. Smeh deluje previše kao sunčeva svetlost. Kada se ima na umu koliko je bilo patnjiu Srbiji Nušićevog doba, a i u Nušićevom životu, onda se može videti koliko je Nušićev smeh bio i lek i samoodbrana i osećanje perspektive i akcija u patnji i superiornost u akciji...
Ukratko – iako je proisticao iz istinskih ljudskih slabosti, Nušićev smeh je snagom svog čovekoljublja („Ja volim ljude...“) uzdizao i ljude iznad njihovih slabosti delujući kao katarza.
Uloge: Gojko Baletić, Nela Mihajlović, Boško Puletić, Sonja Knežević.